-Koliko filmova će biti predstavljeno Vašom selekcijom? (navedite nam neke naslove koji su Vam posebno bitni)
Bilo je teško odabrati 14 filmova za selekciju. Pre svega je važno znati kakve su kopije filmova, a u tome su nam pomogli prijatelji iz Jugoslovenske kinoteke. Umesto veličanstvenog i po mom mišljenju najboljeg ikad snimljenog «THE CITY LIGHTS» dobili smo «CIRCUS». Smatrao sam da Čaplinu pripada čast da bude prvo delo lektire. Drago mi je što će mnogi po prvi put videti «TOUCH OF EVIL» Orsona Velsa, svojevrsnog Šekspira filmske umetnosti. Filmovi koji prate lične uspomene, filmovi kojih se rado sećam i kojima se vraćam su «NADNICA ZA STRAH» uzbudljiv film iz mog detinjstva, «UKRADENI POLJUPCI» i Felini su uvod u mladost, a zatim dolazi sva ozbiljnost života u «KRATKOM SUSRETU» i «BULEVARU SUMRAKA». Ako tako gledam, onda me u zrelost išutnuo Vudi Alenov «DECONSTRUCTING HARRY», fantastičan je... Znate ga?
-Koji je kriterijum kojim ste se vodili pri izboru filmova ?
Prvo hronološki, jer istoriju filma, kao i drugih umetnosti obeležavaju periodi i škole. Smatram nemački ekspresionizam i američku melodramu ključnim za nastanak većine dela iz lektire. Zatim slede selekcije po autorskom pečatu, socijalni karakter, zemlja produkcije, jezik, tehnika i tako dalje. Iako je lektira mnogo obimnija od ovog izbora, svi kriterijumi se oslanjaju na činjenicu koja je najvažnija, a to je publika. Iako u lektiri nema Murnaua ili Frica Langa, tu su filmovi Hičkoka, Wajldera i Kurosave, tu je «LIMENI DOBOŠ» a to je ono što ljudi vole da gledaju, ma koliko tužno ili napeto bilo.
Kolekcionar sam dvadeset godina, pola svog života. Kao i mnoge ponude modernog doba, isprva vam se hobi učinim skupim, ali ubrzo shvatite da i nije toliko skup, pa onda pojeftini i bude razumljivo trošiti novac na njega. Ipak, nedostatak vremena za gledanje filmova je ono što me muči i nikako se ne mogu pomiriti s tim. A onaj ko to može, ima šansu da postane genijalan, makar i genijalan hobista, esteta, kinoman... Najaktivnija delatnost u hobiju jeste promocija sakupljenog, u Art klinici ili evo, na Festivalu, to podrazumeva ponovna gledanja, prevode i titlove, razgovore o rediteljima, piscima, glumcima, istoriji vremena, anegdote sa seta, puno toga. Tako se hobi stalno menja i to ga čini zanimljivijim, to ga aktivira.
-Koji film Vam je, od filmova iz Vaše privatne kolekcije, najbitniji? I zašto? Da li je ušao u izbor za selekciju festivala?
Trenutno mi je najbitniji film Aleksandra Sokurova «Otac i sin». Nema ga u selekciji, ali mu je najbliži «BRIEF ENCOUNTER». Ne bih sada o tome, ali me u poslednje vreme privlače filmovi u kojima su karakteri dobri ljudi. Volim druženja s dobrim ljudima, poput Henrija Fonde u «Plodovima gneva» i hrabrog šerifa koji čeka podne.
-Koji su Vam rariteti Vaše kolekcije najznačajniji? I zbog čega?
Džarmušova «Noć na zemlji», Kjubrikova «Odiseja», Felinijevi «Osam i po» i «Amarkord», Antonjonijev «Krik», Viskontijeva «Smrt u Veneciji», Bertolučijev «Dvadeseti vek», Hičkok, Čaplin, Tarkovski, Fazbinder, Venders, Ozu... To su autori od kojih sam mnogo naučio i učim dalje. Volim da gledam neke filmove ponovo, imam svoje reprize i mrzim televiziju. Po meni je prekidanje filma reklamama nepristojno i primitivno, a to rade na svim kanalima.
-Pošto će u okviru Vaše selekcije na festivalu biti prikazani klasici svetske kinematografije, mislite li da ce filmovi biti poznati većini publike festivala? Koliko je uopšte interesovanje za svetske filmske lektire danas, u vreme hiperpodukcije holivudskih blokbastera i ”komercijalnih” filmova?
Biće iznenađenja, a naročito među mlađim gledaocima. Pre svega zato što je edukacija i zato što živimo u izolovanoj zemlji, već dugo stisnuti obavezama, da li je zemlja cela, jesmo li platili ratu kredita, tek usput se zabavljajući vašarskim ponudama. Zato sam srećan kad mi u Art kliniku, u takozvanu - školu dođe deset, dvadeset ljudi da gleda Žanu Moro i Mastrojanija, ili Liv Ulman i Jozefsona, Marlenu i Gerija Kupera.
Ljudi koji drže do sebe i svog slobodnog vremena posećuju muzeje i galerije, kinoteke i tamo otkrivaju, spoznaju, dive se drugima i kroz druge, dive se sebi. Verujte mi, ako zaista i umru bioskopi, ovakvi filmovi će umirati poslednji.
Blokbasteri uglavnom ponavljaju već ispričane priče, tako da je to prosta konzumacija zarad razonode, prestiža i malograđanštine. Ne bih više o tome, nije vredno, jer efekat hit filma je kratak, ali efikasan, mislim, umetnički kratak, a materijalno efikasan. Samim tim, njegovo mesto u istoriji je skromno. Poslednji solidan blokbaster je «Die Hard», ali je već nastavak potpuna mrvica. Ipak, to ne znači da neki njegov nastavak treba sahraniti. To je patos.
-Kao poštovalac i veliki poznavalac filma, kako biste okarakterisali savremenu svetsku, a kako domaću kinematografiju?
Posvećen sam starim filmovima. Mnogo je naslova koje sam propustio, zaboravio ili nisam ni znao da su snimljeni i zato malo znam o delima savremene kinematografije. Pogledao sam tek nekoliko naslova sa poslednjeg Festa, na monitoru... (smeh) Raduje me oporavak nacionalnih kinematografija naših suseda, ima odličnih ostvarenja, pre svega filmovi Palfi Đerđa i Tar Bele iz Mađarske, svima preporučujem Munđua i Pintilijea iz Rumunije, a od bivših jugo republika najviše su mi se dopali filmovi iz Bosne. Iskreni su, kao na primer «Sve džaba» scenariste i reditelja Antonija Nuića.
Srpska kinematografija je još uvek razapeta između novca i umetnosti, između klanova, pa dok jedni zarađuju na starom receptu, drugi čekaju crkavicu za sledeći korak ka umetničkom delu. Optimizam za srpsku kinematografiju je prisustvo Gorana Markovića, smatram ga velikim umetnikom i mislim da je dobar čovek koji može mnogo doprineti da naše društvo bude slobodno i kulturno u evropskoj ekipi.
-Da li, pri pregledu najava filmova koji su do sada potvrdjeni (a mogu se videti na našem sajtu), postoje filmovi koji su Vam već posebno privukli pažnju, i koji su to?
OAZA, Peppermint candy, onaj iranski s nojevima, Nosferatu – Phantom der Nacht, neki muzički, neki niskobudžetni, ima ih...
-Koje Vam se selekcije, od postojećih 14 u okviru filmskog programa festivala, čine posebno interesantnim i zašto?
Pre svega Žika Pavlović. To su najbolji filmovi srpske kinematografije. «POVRATAK» je dugo bio nedostupan, a «BUĐENJE PACOVA» i «KAD BUDEM MRTAV I BEO» su svetski filmovi! «OAZU» korejskog reditelja Čang-dong Lija mi je preporučio jedan vrlo blizak prijatelj, vrstan poznavalac filma, tako da bih voleo da pogledam i druge Lijeve filmove. Izuzetno cenim ekspanziju iranske kinematografije, koju su započeli Kijarostami i Panahi, a na festivalu će gostovati Majid Majidi, što je prilika da nešto naučimo, kao filmski stvaraoci ili hroničari, ali i kao publika.
Pored dve zvanične takmičarske selekcije i pratećih programskih celina i retrospektiva, Cinema City je već velik festival, ostaje nam još da se svi iz organizacije nadamo da će novosadska palanka, uprkos svojoj filozofiji, pobediti zavist i stidljivost, osloboditi se predrasuda i napuniti bioskope filmskog grada od 14. do 21. juna. Ipak je u Novom Sadu pre trideset godina radilo 12 bioskopa, za upola manje stanovnika, tako da razloga za optimizam ima, ima i filmova! Ostaju novac i lepo vreme, a s tim nikad niste načisto.
(Korišćena ilustracija: Naslovna strana Pedjinog kataloga iz 1990, autor Zoran Janjetov Janja )
