Berlin je svetska metropola, a BERLINALE metropola svetskih festivala. Pa pošto se svaka metropola gradi od tvrde cigle poslagane, tako su i organizatori posložili velik broj filmova i gostiju već na samom početku, kada su prikazana nova dela Wesa Andersona i Georga Clooneya. Nakon toga je počelo dugoočekivano razotkrivanje filma Larsa vonTriera o sećanjima jedne posrnule žene (Nymphomaniac, Vol.1, o kom ću pisati posle, jer je nevažan), pompezno otvaranje renoviranog bioskopa ZOO Palast i poboljšanje tehničkih karakteristika (digitalna podrška Arrija), te prisećanje na čvrste temelje kinematografije kroz grandiozne retrospektive klasika prepoznatljivih po osvetljenju i senkama (Estetika senke, 1915-1950).
Tako je festivalska metropola i metropola festivala - lagano i sigurno izgrađena, popločana i nakon godinu dana priprema – bljesnula u punom sjaju, 64. put.
Nakon tri godine renoviranja, bioskop na stanici ZOO „ponovo radi“
Na centralno mesto u filmovima koje sam pogledao u programima Panorama i Forum postavljen je čovek, usamljen, ponekad otuđen, ali i ohrabren u toj otuđenosti. I ne samo da je filmski čovek ohrabren, već čoveka u publici on hrabri svojim postupcima, zato što upravo njemu, njoj, tebi i meni - nedostaje hrabrosti da još više budemo to što jesmo ili što smo nekad hteli da budemo.
Osećajući nemir nakon dijagnoze tumora, srećom benignog, glavna junakinja filma AKO TI NEĆEŠ, JA HOĆU (Arrête ou je continue, rediteljke Sophie Fillières) odlazi u šumu kraj Liona, pitomu poput fruškogorskih, želeći da na taj način preispita svoj brak, sebe, ljubav, sina koji postaje čovek i nepoznato vreme što prolazi. Veštom ravnotežom između drame i komike, odlična glumica Emmanuelle Devos oslikava jednu veliku, važnu ženu koja svoju samoću grabi, razoružava i gazi, dok odlazi dalje, ali ne u gomilu, već među ljude, naravno.
U gomili nema mesta za usamljenog vozovođu u brazilskom gradu Belo Horizonte, ali ga nema jer on sam to odbija, uporno i sistematski provodeći dane u skromnoj mansardi, na vrhu betonskih stubova, poput Simona Pustinjaka. Ipak, kada ga koleginica s posla, takođe vrlo usamljena, zamoli da joj bude kum na venčanju, njegova solo deonica počne da vijuga i krivuda, kao šine po kojima klize vozovi. Dakle, ka novoj stanici, gde čekaju novi putnici. Reč je o filmu dvojice reditelja Marcelo Gomes i Cao Guimarães, pod naslovom ČOVEK IZ GOMILE (O Homem das Multidões), projektu koji je značajnu podršku dobio upravo odavde, od berlinske filmske škole. Interesantan je i format slike čitavog filma (vidi se na ilustraciji ispod), što posebno učvršćuje minimalstički stil u pripovedanju i opise izolovanog pojedinca.
Michel Houellebecq, proslavljeni francuski pesnik i filozof pravi je “svetac” samoće, lišen svakodnevice, posvećen literaturi i istoriji, pa samim tim ljubitelj rujnog vina i lepih žena. A onda se pojave jedan Cigan i dva nabildovana snagatora, kidnapuju usamljenog pesnika, računajući da će se tako dobro ovajditi, pa iskočiti iz bedne gomile koja u sirotinji tavori. Film nije dokumentarni, iako sam Mišel Uelbek igra glavnu ulogu, a ne može se reći ni da je igrani film, zapravo KIDNAPOVANJE MIŠELA UELBEKA (L'enlèvement de Michel Houellebecq, reditelj Guillaume Nicloux) formom i stilom podseća na radove novosadskog reditelja Želimira Žilnika, pa je u velikoj meri – zabavan i komičan. Čitava se avantura odvija na selu, gde otmičari i njihov talac-intelektualac, vode najinteresantnije moguće rasprave – one između običnih, slabo školovanih ljudi iz naroda i jednog od najvećih književnika modernog vremena. Nezaboravno, pa još i smešno!
Najusamljenija od svih beše Kumiko u filmu KUMIKO: LOVAC NA BLAGO (Kumiko: the Treasure Hunter) scenariste i reditelja Davida Zellnera. Reč je o uzbudljivoj legendi o Japanki u poznoj mladosti koja veruje da negde u snegu kraj grada Farga i dalje postoji kofer pun novaca koji je ranjeni begunac (Steve Buscemi) zakopao u istoimenom filmu braće Coen. Ne ostavljajući iza sebe išta što bi vredelo žaljenja, istupajući iz krutog kapitalističkog sistema i tradicije drevnog Japana, ona se pretvara u usamljenog tragača, nalik samuraju po hladnim bespućima Severne Dakote, a svako u publici strepeći prati je i nada se blagu za sirotu Kumiko.
Budistički sveštenik usporenog koraka u vrevi francuske luke Marselj, jedinstven je kontrapunkt u najnovijem filmu tajvanskog reditelja Ming Liang Tsaija PUTOVANJE NA ZAPAD (Xi You). Ovaj vizuelni eksperiment je veoma teško opisati, zato što gledanje ovog izleta u svet iziskuje jaku koncentraciju, dobru moć zapažanja, te individualne tehnike meditacije karakteristične za svakog ponaosob. Da, da, jedna vrlo ozbiljna i originalna bioskopska veština! Ipak, korak ovog budiste traje čak nekoliko desetina sekundi, samo jedan korak, pa je gledaocu teško da otprati čitavo njegovo izvođenje, posebno što je akter okružen gomilom slučajnih prolaznika, zaista slučajnih, ali pre svega bučnih i užurbanih. No, on ih ne opaža, ništa ne remeti njegov prespori hod ulicama i trgovima velikog grada, a cilja nema, kao ni početka, samo taj čovek u oranž togi, samo on i tek kasnije još jedan za njim.
I sada da zaključim ovaj esej o samoći, jednom običnom metaforom koja sve češće, svakom od nas željnih znanja i novih otkrića, čini da izgledamo kao usamljenici. To je ekran. Ekran kompjutera, televizora, tableta... ekran koji kada je ugašen, postane – samo mračno, mutno ogledalo. A koja je druga strana metafore, to svako neka tumači kako mu drago. Ono što je meni jasno jeste da svi ovi filmovi, kada se svedu u jednu ideju, doduše ličnu, ali ne i privatnu, nanižu razmišljanja da ćemo uskoro, vrlo uskoro, svešću koju nam je priroda davno podarila, ponovo pohrliti u bioskope, jer filmsko platno jeste ogledalo, ali sasvim, sasvim drugačije vrste.
Poetske!
Petar Protić, u Berlinu 12. februara 2014.
