Cinema City sa ponosom predstavlja novosadsku premijeru filma "Way in Rye" (Raž) Gorana Stankovića u okviru selekcije California Dreaming. Film "Raž" Gorana Stankovića, mladog reditelja iz Srbije, našao se u užem izboru za Oskara za najbolji studentski film, koji predstavlja jednu od najznačajnijih nagrada za kratki metar. Studentski Oskar je jedna od najvećih nagrada za kratki film koja se može dobiti, tako da smo od samog početka imali plan da se prijavimo. Svake godine studenti iz svih filmskih škola u Americi pošalju svoje filmove. Ja sam iskreno malo iznenađen, jer se film po meni nikako ne uklapa u tu matricu, snimljen je na ruskom, sa jako malo dijaloga, radnja se dešava na selu, ima svoj ritam koji nigde ne žuri. Tako da nisam znao kako ce ga ljudi ovde prihvatiti, ali je očigledno da i oni žele da vide nešto novo što nije ukalupljeno. Strašno sam ponosan, baš je veliko priznanje.
Prošle godine nakon što je tvoja prijava za studiranje na Američkom filmskom institutu prihvaćena, napustio si Beograd i otisao u LA. Koliko se razlikuje sistem školovanja od našeg?
Ja sam primljen na AFI 2011. godine, pre toga sam diplomirao Televizijsku i filmsku režiju na Akademiji umetnosti u Beogradu. Program na AFI je potpuno zasnovan na praksi, snima se jako puno filmova tokom studija i to uvek sa drugim ljudima, ne možeš da imaš iste saradnike na dva različita filma, osim za završni film kada radiš sa kim god želiš. Ali taj izazov da si neprekidno upućen da posmatraš i upoznaješ nove ljude sa kojima treba da radiš je dragocen, puno naučiš o sebi pre svega. Tako da sam teoriju filma i izučavanje raznih poetika prošao u Beogradu, a ovde sam radio neprekidno sa glumcima i na struktuiranju priče.
Kakve su prednosti u izučavanju filma i sticanju iskustva jednog studenta Američkog filmskog instituta? Ako možes daj nam kroki opis jednog studentskog dana u Kaliforniji? ;)
Pa prvo LA je potpuno razuđen i centar grada ne postoji, takođe niko nigde ne hoda, svi voze, čak i ako je par stotina metara u pitanju, radije će kolima. Škola je smeštena u Holivudu, tako sam stan tražio u istom kraju kako bih bio što bliže. Predavanja su od jutra do mraka. Jedan dan ćemo na primer imati čas improvizacije gde reditelji takođe glume, kako bi nam taj process bio što bliži, zatim čas režije sa glumcima koji traje 3 sata, nakon toga pauza pa čas o uvodu u američki film, gde se gledaju i izučavaju klasici. Pa uveče ponovo čas režije ali ovog puta sa drugim profesorom gde se razgovara o rediteljskim postupcima, pristupu, korišćenju kamere u akcentovanju podteksta scene itd. Sledeći dan su sastanci sa mentorima gde se prolazi svaka scena iz filma koji snimaš i diskutuje, analizira, razgovara o produkcijskim poduhvatima, izazovima.
Inače noćni život u Los Anđelesu na moje razočarenje nije ni blizu beogradskom, iako sav glamur može da zavara.
Koliko rada stoji iza studenta čiji film je u finalu za Oskara za najbolji studentski film?
Na ovom filmu je rađeno preko godinu dana. Od scenarija, pa do izviđanja lokacija, kastinga glumaca, snimanja i posle montaže i promocije prošlo je više od godinu dana. To je jako puno za kratki film, i rekao sam sebi da sledeći put kada budem ulagao toliko puno vremena u film to mora biti dugometražni. Međutim onda se nešto ovako desi, pa ti bude drago da si mu ipak posvetio vreme koje zaslužuje.
Reci nam nešto o samom filmu. Kako to da ste se odlučili za ratnu priču u Sovijetskoj Rusiji? Kako je izgledao proces izrade samog filma?
Proces na AFI je takav da na kraju prve godine moraš da predaš prvu ruku scenarija za završni film. I tu postoji konkretan rok, tako da smo se pisci i ja zatvorili u sobu na dva dana i od 15 ideja, suzili na jednu koja nam se svima učinila kao najsnažnija. Napisali smo prvu verziju za jednu noć i sledeće jutro predali, tačno pred istek roka. Ta verzija iako je prošla kroz 12 revizija se na kraju nije mnogo promenila od tog prvog impulsa koji smo imali. A ideja je došla od Liske Ostojić jedne od scenarista, koja je pročitala knjigu Madone iz Lenjingrada, koja se bavi evakuacijom Ermitraž muzeja pred najezdom Nemaca. Meni se učinilo zanimljivim da vidim gde te umetnine odlaze i gde se sakrivaju, i šta ako završe kod nekoga ko nije poznavalac umetnosti i kome to nista ne znači. Tako je nastala priča o kamionu koji stiže na farmu kod seljaka i njegove žene koji misleći da im se sin vraća iz rata za uzvrat na čuvanje dobijaju sanduk pun umetničkih dela.
Pre tri godine tvoj film POLAZAK (Old Mountain) bio je deo selekcije Up to 10,000 bucks na Cinema City festivalu. Kakav je uticaj na tebe, odnosno tvoju karijeru imalo učešće u ovom programu?
Ta selekcija je sjajna, jer to su sve moji prijatelji sa kojima sam studirao ili radio, i odlična je prilika da prikažemo sa koliko malo sredstava je potrebno talentu da ispliva. Divan je osećaj kada nešto cemu posvetiš toliko vremena i rada, se najzad pojavi među ljudima koji na to reaguju i koje isprovociraš da počnu o nečem novom da razmišljaju.
Da li želiš nešto da poručiš mladim rediteljima iz Srbije?
Ako sam nešto shvatio za sve ovo vreme slušajući tuđe sudbine, puteve do uspeha, to je da recepti ne postoje. Kad god uhvatim sebe da razmišljam kako je neko stigao tu gde je, kada krenem da se poredim, otreznim se kad shvatim da je imao potpuno drugačije odrastanje i okolnosti od mene, drugačije sklonosti i put. Važno je samo biti dosledan sebi, onome ko si i odakle dolaziš jer to te definiše i izdvaja.
