25/02/2019 02:24

KINO RAJ (1)

Esej o 69. Međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu (7-17. februar 2019)

Piše: Petar Protić

Ako igde na ovom Svetu postoji bioskopski raj, ili mesto koje liči na imaginarno kinematografsko blagostanje i izobilje – onda je to prve nedelje februara, na gustom filmskom nebu iznad i ispod Berlina, kad trepere zvezde u odsjaju na vlažnom asfaltu velegrada, a troma grdosija gustog krzna izađe iz voza na stanici Potsdamer Platz, zastane ispred čoveka i liže mu pitomo i krotko med s dlana, još verujući u drevno pravilo – da dobro se dobrim vraća.

To jeste iluzija, ali bez iluzije smo puklo ništa.

Berlinske bioskopske dvorane, ti hramovi iluzije ogromni su, a kapaciteti od 300 do 3000 mesta, projekcije na ekranima dijagonale od 10 do 70 metara kristalno su čiste i besprekorno jasne, svi koji učestvuju u organizaciji su ljubazni i predusretljivi, a pošto se do ulaznica teško dolazi – ili su rasprodate ili podeljene akreditovanim gostima – svako poštuje svoje mesto u raju, jer cena jedne ulaznice na Festivalu je 13 eura. Aplikacija Berlinala je pedantno osmišljena kako bi publici i gostima omogućila efikasan i personalizovan pristup programu i rasporedu prikazivanja filmova, ali i svim pratećim programima, od novinarskih konferencija, do radionica, izložbi i razgovora na temu filmske umetnosti. Dakle, svakom filmskom gostu, posleniku, dobronamerniku, iluzija je pružena kao med medvedu na dlanu ispružene ruke.

Ove godine Festival je najavio više od 400 filmskih naslova, blizu 1000 projekcija na 50 lokacija u glavnom gradu Nemačke, a većina autora i filmskih ekipa pozvana je da se pokloni svetskom auditorijumu u jednom od programa: bilo da je film predstavljen u glavnom takmičarskom – dugometražnih i kratkih, ili u revijalnim, poput Panorame, Foruma, Generation, perspektivnih nemačkih filmova ili kulinarskih filmova, a postoji čak i selekcija za promociju novih televizijskih serija, te onih angažovanih na zaštiti flore i faune. Ukratko – izobilje i uživancija je obostrana, a prisnost publike i stvaralaca nezaboravna.

Tako je, na primer, svetska filmska diva Tilda Swinton, nakon projekcije filma The Souvenir (Joanna Hogg) oduševila svojom prisnošću i željom da odgovara na pitanja iz publike, dok se Tárr Béla nakon projekcije svog osmočasovnog remek dela Sátántangó (1994, restaurisan u 4K) zahvalio publici što su došli da pogledaju „ovo crno-belo sranje od filma“. Srpski reditelj Miroslav Terzić se nakon svake projekcije Šavova, o jednom od stotine slučajeva ukradenih beba, svojski trudio da publici objasni zašto nisu rešeni slučajevi ukradenih beba u Srbiji i regionu, iako je već filmom po istinitom događaju dao velik doprinos i načinio prvi korak, ali ka jednoj drugoj zveri, vrlo razjarenoj i brljavoj u magnovenju pohlepe.

Ipak, komunikacija s publikom nije bila svojstvena filmovima iz glavnog takmičarskog programa.

Prvo su razočarali, kako publiku, tako i kritiku, film na otvaranju Festivala – The Kindness of Strangers (Lone Shefrig), a zatim i novo ostvarenje Fatiha Akina (domaćeg favorita nagrađenog Zlatnim Medvedom 2004. za film Head On), čija crna komedija The Golden Glove o serijskom ubici u Hamburgu ranih 70-ih, preti da okonča karijeru ovog obećavajućeg talenta turskog porekla. Onda je prikazan novi film Hansa Petera Molanda Out Stealing Horses, vrlo stereotipska drama smeštena u dva vremenska perioda, razmaknuta pola veka, na divljoj granici Norveške i Švedske. Iako lišen pravih emocija, svojom lepotom pejzaža i momentima nalik onim sa National Geographic Channela, film je „upecao“ publiku jednog kišnog nedeljnog prepodneva, koja je umesto u crkvu otišla u bioskop, i odneo zasluženu nagradu: Srebrnog Medveda za umetnički doprinos (kamermani Thomas Hardmeier, Rasmus Videbæk). Novi film Francoisa Ozona By the Grace of God, priča koja u retrospekciji započinje medveđom nasrtljivošću popova na nedužne dečake u letnjim crkvenim kampovima, a u introspekciji stiže do savremenog trenutka kada se uspešni bankar i uzoran katolik ponovo sreće sada sa ostarelim i dobroćudnim „medom“ kog crkva uporno štiti, opterećena je dugim tekstovima i propovedima mermerno hladne dogme. Film je nagrađen Srebrnim medvedom, specijalnom nagradom Žirija, što ću prokomentarisati kasnije u ovom tekstu.

A onda je stigla Petrunija, da vrati nadu u raskliman glavni program Berlinala. Novi film Teone Strugar Mitevske God Exists, and Her Name is Petrunya, jeste komedija o balkanskom mentalitetu i naravi, uspešno sprovedena negde između Carpenterovog Napada na policijsku stanicu br. 13 i solističkog preokreta vlastitog života, baš na mestu gde samo poslednja šansa jeste i jedina šansa. Ulogu Petrunije, nezaposlene i neudate profesorke istorije iz severnomakedonske palanke odlično je odigrala Zorica Nuševa, debitantkinja velikog potencijala, ako ni za šta drugo – bar da preuzme i iznese ponegde nesigurnu filmsku priču do kraja.

Potom su usledila dva filma koja pokušavaju, ali samo pokušavaju - da izbrišu liniju između života i smrti čoveka. Prvi je novi film kanadskog reditelja Denisa Cotea Anthology of a Ghost Town, jeftina alegorija na društvo provincijskog bespuća, ili lična bitka autora sa onima koji u toj provinciji ostaju, tavore, umiru. U oba slučaja, simboličkom i ličnom, Cote se izgubio. Ili, po mišljenju kritičara Daniela Kasmana (MUBI) – ostao je na razini „pilot epizode neke televizijske serije“. Sa ovim se mišljenjem sasvim slažem sa Kasmanom, ali se zato sa njegovim stavom o filmu Angele Shanelec u glavnom takmičarskom programu – potpuno ne slažem.

Dakle, veliki favorit za nagradu, miljenik kritičara I Was at Home, But ... za mene lično jeste produžena anti-tobacco reklama, turobna i stilizovana. Film Angele Shanelec zahteva od publike mnogo predznanja, ne samo o opusu autorke, već i o postojanju filmskog eksperimenta koji proklamuje nova Berlinska škola, a donosi novi stil naracije, izoštravanje graničnih emocija i mnogo truda u dešifrovanju simbola. Kao kakav lavirint koji će biti objašnjen i protumačen samo odabranima.

Pre svega, sveto sećanje na Ozua, Bressona ili Tarkovskog ne sme uznemiriti neko ko ušuškan u super komfornu kožnu sofu, na svom McBook AirPro uređaju sanjari o igranju s nihilizmom, šetajući mrtve kroz svet jednako kao žive, kao nekakve pitome zombije – što je učinio i Cote u svom filmu, pa pogrešio. Nihilizam je nešto mnogo složenije, to je čovek u starim cipelama, popišan kišom i zaslepljen vetrom, ali odlučen da živi, i da misli... svojom glavom, ne žureći ni da umre, ni da živi.

Već samo medvedu u zagrljaj, pa šta bude.

Nastaviće se