Keđežavska o filmu „Sutra će biti bolje“

Selekcija Omaž stranom autoru

Kažu da je ova priča istinita. Ne znam da li je bilo dva ili tri dečaka. Ne znam da li su bili braća, ne znam da li su bežali po prvi put, ili su pokušavali i pre. Ne zna šta im se desilo na putu. Sve što znam je da su hteli da promene nešto u svojim životima. Znam da svuda ima dobrih i loših ljudi i da slučajnosti često imaju najveći uticaj na naše živote. Znam da se mnogi od nas nadaju da negde tamo postoji mesto koje je drugačije, bolje i lepše. Gde god to bilo...

Takođe znam da dok imamo snove, veru i dok god se nadamo nemogućem, naći ćemo značenje u svemu što nas okružuje; uspećemo da se uzdignemo makar malo i budemo iznad običnog, bednog i nekad jednostavno dosadnog.

Ono što me zaista očaralo kod priče o ova tri mala begunca je izuzetna volja da pobegnu od nedostatka života, postojanja. Zapanjujuća je i njihova glad za boljim i humanijim životom, iako niko ne zna da li će ga naći ili ne... Gde su ovi mladi, beskućni, pocepani i gladni dečaci pronašli ovu odlučnost? Koliko hrabrosti i snage ih je to koštalo? Zar oni nisu veliki mali heroji opakog vremena u kome živimo?

Do ove priče sam došla slučajno, preko poznanika, nakon povratka sa odmora. Sedim ovde u provetrenoj sobi, kuckam po tastaturi, stvarajući priču o ova tri dečaka – priču koja me pokreće. Ali da li bih ja bila sposobna da uradim nešto za njih ako bih ih srela na ulici – ovde, danas, tu ispred mene? Plašim se. Plašim se da ne bih. Želela sam da snimim ovaj film za sve koji su kao ja. Da bi prestali da se plaše.

Dorota Keđežavska, scenarista i reditelj