Kanon svetske kinematografije: GRAĐANIN KEJN (Citizen Kane, 1941. USA)
Urednik: Petar Protić
U vremenu precvetalog kapitalizma - sve je više ljudi koji imaju sve više novaca, ali sve manje je onih koji znaju šta da čine s tolikim novcima. I sve je manje onih koji za kratko vreme neće zažaliti zbog spiskanog bogatstva, sumanutih troškarenja i neobjašnjive megalomanske gluposti. Najmanje je, među njima ljudi koji će stečeno „blago“ pametno uložiti, recimo - u humanizam i slobodu. Naime, činjenica je da u ovom vremenu nema srećnih i blaženih, a mnogo je tužnih i besnih, mnogo uplašenih, hipnotisanih.
Čarls Foster Kejn (Charles Foster Kane) bio je ekstremno bogat novinski magnat koji je na samrti u poznim godinama izgovorio samo – rosebud (pupoljak), onda ispustio staklenu kuglu po kojoj je vejao sneg, a potom umro. Njegove mlade kolege su pohrlile da saznaju zašto je to bila poslednja reč famoznog tajkuna i tako sklopile priču o detaljima iz života jednog od najbogatijih ljudi prve polovine XX veka. Film „Građanin Kejn“ je od 1940. do danas često proglašavan za najbolji ikad snimljen.
Orson Wels (Orson Welles) imao je 26 godina kada je snimio svoj prvenac sa budžetom od 680 hiljada dolara za produkcijsku kuću RKO Pictures. Priča o izdavaču koji se valja na milionima u privatnom dvorcu Xanadu, zapravo je kvazi biografija njegovog savremenika Vilijama Randolfa Hersta, (William Randoph Hearst) naslednika golemog bogatstva, američkog biznismena, političara i osnivača lanca novina, u kojima su kitnjaste metode žutog novinarstva doprinele da naciji pod bremenom teških kriza najpopularnija zabava postane senzacionalizam i tračersko kićenje tuđih života. Čim je saznao za ovaj film, građanin Herst je ponudio producentima sumu veću od budžeta da negativ filma unište. Naime, bio je grdno uvređen aluzijama na njegovu ljubavnicu Marion Davies, netalentovanu glumicu koja je preko veze dobijala uloge u skupim holivudskim filmovima, jer njegov „filmski kolega” od svoje ljubavnice Susan Alexander stvara opersku divu u vlastitom pozorištu.
Iako je film nakon premijere 1. maja 1941. dočekan na nož i plamen, nominovan je za nagradu Akademije u čak 9 kategorija, i osvojio nagradu za scenario. Složeni scenario napisali su Vels i Herman Mankijevič (Herman L. Mankiewicz), iskusni pisac i dramski kritičar koji je sarađivao na mnogo filmova, a između ostalih i na slavnom „Čarobnjaku iz Oza”.
Najupečatljiviju tehničku karakteristiku filmu dao je snimatelj Greg Toland (Gregg Tolland), čije su inovacije u angažovanoj kameri, kao što je na primer – duboki fokus, doprinele hipnotičkom uticaju priče na publiku. Montaža i efektne predstave događaja u naizmeničnim pričama iz nedavne prošlosti preminulog bogataša Kejna veoma su dinamične i direktno upućuju na stvarnost jednog zabludelog naslednika, osamljenog u svom rudniku zlata.
Zapravo, svi su hipnotisani, bili i ostali. Glavni junaci novcem i pohlepom, žudnjom za moći i nepreglednim posedom, a publika jednom velikom zabludom, predstavljenom kroz niz sitnica iz života čoveka koji je mogao postati sam bog, samo da je to umeo, ali nije. Bio je zaveden i ophrvan dubokom žalošću nad samim sobom i uvelim pupoljkom. Hipnoza ostaje, uprkos decenijama koje su prohujale, pa ljudi teško prihvataju istinu, upravo zato što je teška, a lakše im je da veruju u kičeraj i vašarište, jer ono obećava slatku šargarepu na dugačkom štapu.
Iako je evropska premijera filma došla tek pet godina kasnije, posle II Svetskog rata, film nije dobro prihvaćen. Na primer, filozof i književnik Žan Pol Sartr dočekao je „Kejna” osudama smatrajući da je čitavom pričom u prošlosti, a da treba insistirati na sadašnjem vremenu. Razumljivo, nakon strahota koje su satrle milione s lica zemlje u prethodnoj deceniji.
Tek nekoliko godina kasnije postaće jasno da se radi o jednom od najvećih remek-dela svetske kinematografije. Za to je bio zaslužan i francuski kritičar Andre Bazen, koji je konstatovao da je „Građanin Kejn” kreirao novi koncept filmskog stvaralaštva svojim mizanscenom i publici dao slobodu, upravo kroz inovativni duboki fokus, menjajući čitav koncept filmskih slika. Zbog ovakvih stavova i sam autor, kao i kritičari poput Bazena, bili su proglašavani levičarima i komunistima, a to je bilo teško nasleđe Herstovih milionskih uloga da se film ukloni iz bioskopa i istorije, a jeftina hipnoza ostane prisutna među ljudima.
