Cinema City - Kanon svetske kinematografije: DIVLJE JAGODE (Smultronstället, 1957. Švedska)
19/07/2018 12:52

Kanon svetske kinematografije: DIVLJE JAGODE (Smultronstället, 1957. Švedska)

Urednik: Petar Protić

U Floberovom “Sentimentalnom vaspitanju” najblistavija iskra života nije bilo iskustvo građanske revolucije, već dečačko jurcanje za polugolim praljama, a Prust je izgubljenim vremenom lutao s ukusom putera u izmrvljenim margaretama, i dok je jedan bolesni dečak stajao na prozoru pred lepotom večite ljubavi u Džojsovim “Mrtvima”, u svakom je krugu, beskrajnom i plavom, zablistala zvezda, padalica. Beše to čovek, davno jednom beše samo čovek.


Pozorišni i filmski pisac, reditelj i producent Ingmar Bergman (1918-2007), napisao je scenario za ovaj film tokom dvomesečnog boravka u Karolinska bolnici zbog problema sa gastritisom i stresovima. Tek kada je krajem maja 1957. završio pisanje, zahtevao je da producent (Carl Anders Dymling) nagovori poznatog glumca i reditelja Victora Sjöstroma da prihvati glavnu ulogu u filmu. I Dimling je to učinio rečima: "Sve što treba da radite je da ležite pod drvetom, jedete divlje jagode i razmišljate o svojoj prošlosti. Dakle, ništa naporno". 

Snimanje tokom jula i avgusta je bilo vrlo naporno, što zbog harizmatičnog i bolešljivog Sjostroma kojem je 79 godina, što zbog zahtevnog stila reditelja i njegovih emocija usled ličnog iskustva u priči, kao i zarad osetljive i za detalje oštre kamere Gunnara Fischera. Najveći problem starom glumcu bile su zaboravljne rečenice, te je ponekad odlazio do zida i udarao glavom, praveći modrice i krvave rane na čelu. Ipak, mlade glumice (Ingrid Thulin i Bibi Andersson) su mu bile velika podrška da okonča snimanje svog poslednjeg filma. Njima dvema ovo nije bila prva saradnja sa Bergmanom, i znale su kakve sve zahteve pedantni i lucidni majstor mizanscena postavlja pred glumce i tehničare.

Sjostrom u filmu tumači starog lekara i profesora Isaka Borga koji se tokom jednog dana priseća života, preslišavajući svoju sebičnost, bezobzirnost ka bližnjima i sklonost ka samoći. Iako je taj dan veoma važan, jer će mu u lundskoj katedrali biti uručena nagrada za 50. godišnjicu rada u medicini, on je u mislima i snovima sklon da pobegne u razdragano i bezbrižno detinjstvo, kada je sa rođakom Sarom uživao u slasti divljih jagoda, na obali mora, nekada davno, na rubu izgubljenog vremena. A Sara se udala za drugog, rodila šestoro, pa sad provodi bezbrižnu starost u daljini.

Sve što je usledilo kasnije u Isakovoj hronologiji, kada se devetoro braće i sestara razišlo po svetu, bilo je puko životarenje i neizbežno umiranje. On je radio, lečio i sahranjivao, i bližnje, i svoju ženu Karen, a samo mu je majka ostala živa, pa u veoma poznoj starosti, podseća ga na usud koji ih oboje prati. A to je, da sve propada u zaborav, a žaljenje za prošlim vremenima jedino smrt može prekinuti, ali nikad umreti, a njoj je već devedeset i šesta, i nikad, nikad umreti. A najveća kazna sebičnima i egoistima jeste ta prokleta samoća u dugovečnosti, taj usud bežanja od ljudi, u sebe i sebi.

Na svečanu ceremoniju profesor putuje automobilom sa Marijanom, ženom svog jedinca Evalda, koja mu tokom vožnje saopštava da im je brak u ozbiljnoj krizi, ali da će nakon dugog čekanja, ona ipak roditi dete. Iako se Evald tome protivi, jer smatra da ne treba upropastiti još jedan život, pa novim rađanjem unesrećiti još jedno biće na ovom mračnom svetu, ona je odlučna da bebu donese na isti taj svet. A profesor Borg, slušajući je, iznova tone u san, o smrti koja će doći, i neizbrisivoj a jezivoj prošlosti kada ga je prevarila žena, i još ranije kada je zauvek otišla njegova najveća ljubav Sara, kada je pao mrak, prosula se košara puna divljih jagoda, stisla se tama svuda, a iz mrtvačkog kovčega gledao je sebe samog, negde na ulicama starog Stokholma, gde vreme je stalo, zauvek.

A kad je tako, i kad si tamo gde bio nisi, onda ni umreti nije teško. Tek stati, prestati. Samo nestati.

“Kad sam bio mlad, užasno sam se plašio umiranja. Ali sad, mislim da je to veoma, veoma mudar aranžman. Kao svetlo koje se gasi. Ništa zbog čega bi se trebalo mnogo zamajavati.” (Ingmar Bergman)

Ceo film (engl. titlovi):