Marta je imala srećan i harmoničan život, posao koji voli, divne i odane prijatelje, i pored svega imala je čoveka u kojeg je zaljubljena i sa kojim živi već nekoliko godina. Sa Paulom pored sebe, energična Marta se ne boji budućnosti. Ali nakon posete policije i nekoliko izgovorenih reči, njen život se raspada. Ispostavlja se da je čovek sa kojim je živela fantom, a njegov život laž – njegovo prisustvo kao da je iskliznulo iz njenog života, ne ostavljajući trag. Dok pokušava da se izbori sa svim, upoznaje Aleksandera. Hoće li on moći da popuni nastalu prazninu? Nesvestan haosa u njenom životu, Aleksander se zaljubljuje u Martu i uskoro postaju uobičajen par: idu na večere, u pozorište, konačno, on dobija i ključ od njenog stana, veza postaje ozbiljna... Međutim, da bi za njih dvoje postojala budućnost, ona prvo mora da se suoči sa prošlošću...
Podsetimo se i šta je selektor Protić pisao o filmu „Iznad nas je samo nebo“ u izveštajima sa Berlinala 2011. za Cinema City. Upravo NEBO je i u naslovu filma koji me je zadivio, podsetio na Rohmera i Fassbindera, vratio neka sećanja, učinio radosnim da sam ga video samo dan nakon svetske premijere. To je debitanstko ostvarenje Jana Schomburga pod naslovom IZNAD NAS JE SAMO NEBO (Above Us Only Sky) u kom briljantnu žensku ulogu ostvaruje glumica Sandra Hüller. Radi se o vrlo modernoj, intimnoj priči kroz koju reditelj vodi koristeći krupne kadrove, dinamične i jasne sadržine, ponavljajući samo jednu rečenicu dva puta, ali time je maestralno apostrofirajući "Zar nebo nad ovom zemljom, misli se na Nemačku, ne može biti lepše? Sunčanije?" i dajući joj univerzalni karakter. Ima li nešto vrednije u umetničkom ostvarenju od toga - univerzalnost i zatim impresija. To je dovoljno, ali to dovoljno mora biti ispričano na pedantan i tačan način, filmski i poetski, istovremeno.
