Poljubac iz zasede, sladak i nezaboravan.
Šta je Vama najvažnije prilikom odabira filmova za prikazivanje na festivalu Cinema City?
Da je film originalan, da je napravljen sa trudom, da ima siguran tok naracije, da nema izveštačenosti, da ranjava i leči i da nije ranije prikazan u Srbiji.
Selektor ste na festivalu Cinema City od njegovog nastanka, da li su se Vaši kriterijumi, filmovi ili gledaoci promenili i na koji način?
Svaka godina je drugačija. Moj kriterijum je dosledan po pitanju kvaliteta filma, ali je i varljiv kada je pubilka u pitanju. Jer, publika se menja, naročito u vremenu. Publika je kategorija koju su mnogi izučavali, od filmskih stvaralaca do kritičara i teoretičara, a najbolju definiciju je dao francuski autor Gaspar Noe kada je kazao – to je grupa ljudi koja se sretne, odgleda film, raziđe se i umre. Dakle, neponovljiv događaj pred jedinstvenim skupom ljudi. Tad i nikad više. Zato što se sve menja, mi toga moramo biti svesni, jer ako nismo i ako se ne menjamo, neće valjati, tavorićemo i izgubiti se u dosadi.
Da li ste ikada ugađali publici i da li ste imali tremu pre prikazivanja Vaše prve selekcije?
Naravno, ugađanje publici, ali velikoj, što većoj publici – to je važno. Imao sam tremu i pre devet godina, imam je i sada. Trema je dokaz odgovornosti prema poslu i prema publici, uostalom – to su moji sugrađani, danas sutra ćemo se sresti u gradu. Novi Sad je mali grad. Znate – dobro je kad ugađate publici, ne valja kad ugađate interesima i novcima.
Da li mislite da je publiku još uvek moguće „razmrdati“ dobrim filmskim obrtom ili je to stvar prošlosti, a gledaoci očekuju da na filmu gledaju isečak nečijeg života?
Razmrdavanje publike je veliki izazov. Ubeđen sam da će emocije publike razmrdati film Asafa Polonskog „Sedmica i jedan dan“. To moje ubeđenje stoji na činjenici da godinama nisam gledao tako crnu komediju, vrlo crnu a vrlo komediju iz nesvakidašnjeg porodičnog života. Junaci još nekih filmova se ozbiljno suočavaju sa smrću, ali na jedan duhovit i vrlo originalan način. A upravo tu su emocije publike vrlo osetljive. U pitanju su „Gori gori gori“ Čanje Baton i „Roditelji“ Kristijana Tafdrupa.
Koliko filmova pogledate nedeljno u proseku i koji film iz Vaše kolekcije Vam je najznačajniji?
Pogledam 10, 12 filmova nedeljno, a u rano proleće, kad pripremam selekciju pogledam i preko 20 filmova nedeljno. Ipak, mislim da je četiri filma dnevno moj maksimum. Čim osetim da gledam kroz film, negde iza njega – prekidam gledanje. Inače, često gledam film ponovo. Volim to da radim.
Najznačajniji, zapravo najpotrebniji film u mojoj kolekciji je „Ogledalo“ Andreja Tarkovskog. Film se nedavno pojavio na Youtube-u, u HD rezoluciji, potpuno legalno. Toliko je dubok, intiman i iskren – da je beskonačan i možete ga gledati na desetine puta. Uvek ćete videti nešto novo, a u glavi će vam se rađati nove ideje. Ideje, ono što su pre sto godina zvali – inspiracija.
