SFRJ, 1970, 85 min 
Režija: Živojin Pavlović
Uloge: Angelca Hlebec, Arnold Tovornik, Irena Glonar, Jože Zupan, Majda Grbac, Majda Potokar, Rade Šerbedžija
Nagrade: Velika zlatna arena za najbolji film i Zlatna arena za režiju na festivalu u Puli 1971, Zlatna plaketa za scenario po literarnom delu na festivalu u Berlinu 1971.
Selekcija: Retrospektiva domaćeg autora
Uprkos velikoj hajci koja se nakon Zasede podigla na njega, Živojin Pavlović je 1970. u Sloveniji nekako uspeo da snimi svoj prvi film u koloru Crveno klasje. Uz to je susreo i Radeta Šerbedžiju sa kojim će i kasnije podjednako uspešno sarađivati. Za prvi put, bilo je više nego dovoljno što je film, i pored teške situacije u kojoj je nastajao, odneo apsolutnu pobedu u dve najvažnije kategorije na smotri u Puli, a zatim dobio i veliko internacionalno umetničko priznanje na Berlinalu iste godine.
Poseban kuriozitet ovog filma je da njime autor na izvestan način odaje poštu svom najproblematičnijem, istovremeno i najdražem delu Zaseda, čije poslednje kadrove gledaju seljaci na velikom platnu u jednoj sceni Crvenog klasja. U pitanju je ponovo posleratna drama, ovog puta o bivšem partizanu koji je u vremenu obnove i izgradnje aktivan kao omladinski aktivista. On odlazi u Štajersku, u jedno selo, gde od zemljoradnika treba da otkupi letinu, a zatim i da ih ubedi da uđu u poljoprivrednu zadrugu. Partijski zadatak biva ispunjen, ali tek posle dosta peripetija i samo prividno, jer je zadruga osnovana nakon pretnji, pritisaka i ucena. To glavnog junaka muči i čini rastrzanim, uz saznanje o nesrećnom porazu na ljubavnom planu, pa u trenutku kada je prividno ostvario cilj svoje društvene misije čini grubu grešku i ponovo dolazi do tragedije u kojoj strada neko potpuno nevin.
Film su zajedno proizveli Centar filmskih radnih zajednica SR Srbije i Viba film iz Ljubljane. Scenario je ovog puta napisao sam Pavlović, a filmski jezik koji demonstrira obiluje naturalizmom, po kome je i definisan njegov originalni stilski obrazac.
