Crni film

Želimir Žilnik autor je brojnih igranih i dokumentarnih filmova, jedan od začetnika žanra doku-drama, nagrađivan na internacionalnim filmskim festivalima. Od samog starta profesionalnog rada na filmu, okrenut savremenim temama, koje uključuju društvenu, političku i ekonomsku kritiku svakodnevice („Žurnal o omladini na selu, zimi“ (1967), „Nezaposleni ljudi“ (1968) i „Lipanjska gibanja“ (1968)). Studentske demonstracije 1968. godine, tema su i Žilnikovog prvog igranog filma „Rani radovi“ (1969) nagradjenog Zlatnim medvedom na Berlinskom filmskom festivalu. Nakon problema sa cenzurom u Jugoslaviji, Žilnik sredinu sedamdesetih godina provodi u Nemačkoj, radeći za nezavisnu filmsku industriju.

Po povratku u zemlju osamdesetih godina režira seriju dobro primljenih televizijskih doku-drama («Bruklin Gusinje», «Stara mašina» i dr.) koje u fokusu imaju nagoveštaj nadolazećih nacionalističkih tenzija te raspad Jugoslavije. Tokom devedesetih, u nezavisnim filmskim i medijskim produkcijama realizuje niz igranih i dokumentarnih filmova na temu kataklizme na Balkanu («Tito po drugi put medju Srbima», «Marble Ass» «Do jaja», «Kud plovi ovaj brod» i dr.).

Slom sistema vrednosti u post-tranzicijskim zemljama Centralne i Istočne Evrope, problemi izbeglištva i migracija u novonastalim okolnostima «proširene Evrope», okvir su tematskog ciklusa kojeg čine filmovi «Tvrdjava Evropa» (2000), «Kenedi se vraća kući» (2003), «Gde je Kenedi bio dve godine?» (2005), «Evropa preko plota» (2005), «Dunavska sapunska opera» (2006) i «Kenedi se ženi» (2007), «Stara škola kapitalizma» (2009), «Jedna žena – jedan vek» (2011) i «Pirika na filmu» (2013).