Istovremeno stižu precizni statistički podaci organizatora 64. Berlinskog filmskog festivala o tome da su prodali preko 330.000 ulaznica za projekcije 409 filmova iz desetak festivalskih programa, dok je na Evropskom filmskom marketu (EFM) predstavljeno više od 1100 filmova, od čega 700 premijerno, i sve u to u samo desetak dana februara. Svi voljni da nastave sa računicom treba da imaju na umu da svaki od 409 filmova ima po tri, četiri, ili čak pet projekcija na Festivalu, dok ulaznica za jednu projekciju košta 10 Eura a vreme je na severoistoku Nemačke bilo izuzetno ugodno za poznu zimu (preko 10 stepeni Celzijusa, pretežno sunčano i bez jakog vetra).
Dakle, činjenica je da se radi o „narodskom“ Festivalu, otvorenog uma i srca, pristupačnog i namenjenog svima, kako stvaraocima, tako i posetiocima, te da će - prosto rečeno - mnogi na Berlinalu naći film za sebe, a stvaraoci publiku za svoju viziju, svoju poruku, svoj kratkometražni ili celovečernji univerzum.
Da pođemo, ipak - od „patosa“. Za patos je ove godine, van takmičarske i svake konkurencije, bio zadužen danski reditelj Lars von Trier, autor koji se u karijeri razapeo od utemeljivača Dogme, pre nepunih dvadeset godina i plemenite ideje o svima pristupačnom filmskom stvaralaštvu, pa do bahatog troškadžije u klimaksu, veoma zavisnog od pompezne propagande kako svog lika, tako i dela. Naime, u drami Nymphomaniac vol. 1 (Danska, Nemačka, Francuska, Švedska, Belgija, 2013), Von T. insistira na hard pornografiji i holivudske zvezde umeljava u blato seksističke filozofije o beskrajnoj masturbaciji i samozaljubljenosti kroz lik jedne ponižene žene, koja prepričava svoju mladost slučajnom prolazniku, ostarelom ljubitelju samoće i Bahovih kompozicija. Neumereni autor plemićkog porekla i tu, između bolesne nezajažljivosti i složenosti barokne muzike – pronalazi povezanost, zapravo – nameće je, ne bi li se dobro zabavio, zajedno s publikom, već zaluđenom maratonskom reklamom.
Opa, bato, orgazmu je potrebna reklama? Ne, Larsu je potrebna, čak – nasušna!
Toliko nejasno i nedovršeno štivo (prvi deo traje 143 minuta, drugi deo u Berlinu nije prikazan), da svakom iole obrazovanom ubrzo bude jasno kako Von T. otvarajući mudre knjige i večne muzičke partiture - tumara, razmičući pred sobom ogrtač, a onda prikazuje već viđene (pozajmljene) efekte i stare (izlizane) viceve. I to čini jadno i sebično, suprotno onih danskih plemića u trulim kraljevstvima, ali bez mere i granice, bez ideje i ikakve plemenitosti, što ga može u nekoj podrobnijoj analizi i postaviti kao antipoda Šekspirovog očajnika koji duboko u sebi sumnjaše da je glavna greška, baš greška na rođenju. Samo to, ožiljak na rođenju – prerasta vazda u pohlepu, licemerje, da, da i nimfomaniju, narkomaniju, ali nije moje da to pojašnjavam, već nekog plemenitijeg, nekog ko se u to upustio, a za mene je činjenica da Von T. ipak, ide u kategoriju zvanu – festivalske figure, dođi i prođi, budi zategnut, našminkan, izveštačen, napuni se implantima, silikonima, nakinđuri se brilijantima ili se oglasi još jednom nejasnom porukom - na garderobi.
Razmaženi danski plemić u majici sa zlatotiskom, pozira
Tri stepenika iznad Von T. patosa stoji jedna mudra debitantkinja Anja Marquardt, sa svojim autorskim delom vrednim poštovanja pod nazivom She's Lost Control (USA, 2014). Ukratko priča: u savremenoj psihoterapiji humanog ponašanja pojavio se kontradiktorni termin seksualnog surogata, a radi se o ljudima koji pomažu mentalno obolelima da prevaziđu intimne blokade – dodira, milovanja, grljenja – drugog ljudskog tela. Glavni junak filma je (usamljena, opet) mlada žena, magistrant i seksualni surogat, koja se u iznajmljenom stanu na sterilnom Menhetnu upušta u intimne i seksualne odnose sa svojim pacijentima. Jednog dana ona uspeva da otkravi veoma nesrećnog mladog lekara i nakon zajedničkog tuširanja, započne naizgled normalan, prijateljski, pa čak i ljubavni odnos, kakav već neguje s drugim klijentom. Glavni sukob im nameće realnost u kojoj se nalaze i tajne što moraju da otkriju jedno o drugom, ali i trećem, četvrtom, o čitavom svetu koji je skriven čekao.
Film je pre svega veoma slojevit, iskren i posvećen otuđenosti koje sve više postajemo svesni, kao i istine da na tu otuđenost teško utičemo. Film je u Berlinu imao svetsku premijeru, ali i dve dodatne projekcije, rasprodate baš kao i prethodne četiri.
Kiara C. Jones (producentkinja) i Anja Marquardt (scenaristkinja i rediteljka) u razgovoru s publikom nakon projekcije
Još stepenica više, srećemo pedantan dokumentarac proslavljenog italijanskog reditelja Đanija Amelija Felice chi e diverso (Srećni što su drugačiji, Italija, 2014) o posleratnoj istoriji zajednice homoseksualaca u društvu, muzici, na filmu, o tragediji genija Pazolinija, prevazilaženju malograđanštine, dogme, o tome šta, zaista i zapravo – znači biti drugačiji, ali ne samo u seksualnom opredeljenju. Fascinantnu dramu o susretu starca na samrti i tek rođene bebe u trećem filmu Wilhelma i Anke Sasnal Huba / Parasite (Poljska, UK, 2014) koji toliko insistiraju na radikalnoj estetici i esenciji slikovnih poruka (minimum dijaloga), da se na kraju iz publike, pre aplauza, začuje samo – uau!
Ili novi komentar moderne civilizacije i industrije mladog reditelja, takođe minimaliste - Denisa Cotea Que ta joie demeure (Užitak ljudske žudnje. Kanada, 2014) koji pasivno prati radnike u malim fabrikama, pridošle s raznih strana sveta, sjedinjene oko mašina i toplih obroka u pauzama. Poruka ovog filma, vrlo kratka i jednostavna, neću je prepričati – samo ću je nagovestiti kao nešto što obećava prevazilaženje teskobnog ćorskokaka u koji je zalutala moderna civilizacija. Zatim, na posebnom spratu tog stepeništa, dva mlada meksička stvaraoca pričaju o mladima u toj srednjoameričkoj državi punoj kontradikcije. Prvi je Damian John Harper s filmom Los Angeles (Meksiko, Nemačka, 2014) i pričom o seoskoj zajednici plementih, ali veoma siromašnih ljudi koji maštaju o izobilju Kalifornije i poslovima čistača, perača, sakupljača, odakle se jednom ili nikad, neće vratiti u svoje planinsko selo, a drugi Alonso Ruizpalacios, nagrađen nagradom za najbolji debitantski film. Alonso je u selekciji Panorama predstavio film Güeros (Meksiko, 2014) o dva brata, nestašna i marginalizovana koji tragaju za očevim idolom Ipigenijom Kruzom, rokerom koji je nekada davno rasplakao slavnog Boba Dilana, a danas beži iz bolnice i pati od teške ciroze jetre. Braću avantura vodi kroz Sijudad de Mehiko u vreme velikih studentskih protesta, pa do pustih četvrti gde klinci iz zabave razbijaju automobile u prolazu, piju, drogiraju se, posrću i padaju, sve ne hajući da tu negde još uvek živi legenda, kakva je nekad bio Ipigenio Kruz. Čak sedam rasprodatih projekcija na Berlinalu (tri su bile dodatne)!
Meet the Boy (Lorelei Linklater, Patricia Arquette, Ellar Coltrane)
I na samom vrhu – dečak, zapravo - dete, dečak, mladić - u novom filmu Ričarda Linklatera Boyhood (USA, 2014) prikazanom pet puta u najvećim dvoranama Festivala. E, to je film kao stvaralaštvo, istrajno, pedantno, ispričano prijateljski i dobronamerno, a istinito kao da se desilo ili moglo da se desi, svakom od nas. Uostalom, jeste!
Nemojte čitati kritike ovog filma, ni najave, nemojte ništa slušati o njemu, samo strpljivo sačekajte da stigne u bioskop blizu vas i ... upoznajte ga.
Već vam zavidim.
Pa, šta? Bar sam iskren.
Petar Protić, u Novom Sadu 19. februara 2014.
