Već u scenariju, trebalo bi da bude prisutna misao o produkciji i njenim mogućnostima. Broj likova, broj scena i lokacija, pa kasnije broj kadrova, broj snimajućih dana, broj ljudi iza kamere... zapravo niz produkcijskih okolnosti kao preduslov za tek pomisao o kvalitetnoj priči. Kako se retko dešava da lično tako pristupim, npr. pisanju scenarija, tako na kraju i platim cenu manjka pragmatičnosti - sve dok ne razvijem posebnu vrstu talenta: kako napraviti dobar film koristeći jednocifrene brojeve?
Šta za tebe predstavlja učešće na festivalima poput festivala Cinema City?
Postoji jedan intervju u kojem Charlie Kaufman objašnjava da je, za razliku od pozorišta, film zapravo mrtav i odnos publike prema filmu ni na koji način ne menja sam film, on je već zakucan u okviru prizora koje selektivno prikazuje. Ja razumem i nerado prihvatam tu pasivnost filma. Međutim, kada gledam svoj zacementirani film koji u donjoj horizontali ima siluete publike, film postaje aktivniji- menja se i ono najuzbudljivije - sve može da krene po dobru i po zlu bez obzira što slika na platnu ostaje ista i znam je napamet.
Kakvi su tvoji utisci sa prošlogodišnjeg festivala i sa Up to 10,000 bucks programa?
Vrlo pozitivni, ali da ispromovišem: Na uglu Stražilovske i Radničke postoji pekara koja prodaje najgenijalnije preukusne sansnova perece sa belim lukom. Ako posvetite par minuta svog vremena prijatno razgovarajući sa zaposlenima, možda ćete kupiti perece - ali vruće.
Tvoj film “Ako ikada jedne noći bilo kad” je pobedio prosle godine na Up to 10,000 bucks programu, šta je za tebe značila nagrada koju si dobio?
Nagrade laskaju, ali imaju i negativan prizvuk kako bi se spustio na zemlju. U Srbiji, nagrade su glavna karta za uspostavljanje kvaliteta filma (često “umetničkog”), zdravo-za-gotovo. Tako trenutni srpski film postaje slepstik u kojem jedna polovina dramskih umetnika, sa lupom u ruci, traži i iskopava kvalitet nekog novog i nagrađenog domaćeg filma, dok druga polovina, prekrštenih ruku, neučestvuje i drži jezik za zubima. Prva polovina uvek nađe nešto, makar to bilo sitno i beznačajno - druga nastavlja da ćuti.
U filmu koji si snimio upotrebio si filmske izraze koji su prilično inovativni i time oduševio publiku i članove žirija. Šta je bila tvoja osnovna inspiracija u kreativnom procesu?
Jedna priča u dve rečenice: Čovek je izašao iz kuće i krenuo prema trafici. Nikada se nije vratio. Krenuo sam da pišem njegov unutrašnji monolog i u pokušaju da otkrijem ko je taj čovek, šta su njegovi problemi i zašto napušta svoj život i odlazi u nepoznatom pravcu, shvatim da taj čovek nije imao posebno zanimljiv tok misli - on je već doneo odluku i otišao.
Na kraju, u filmu imamo likove koji takođe žele da odu u nepoznatom pravcu, ali ne idu nigde, ne donose odluke, već samo govore o tome - na glas.
Šta bi poručio rediteljima sa idejom i malo novca?
Da smisle ideju za malo novca ili da pljačkaju banku.
Kao prošlogodišnji dobitnik nagrade IBIS, Dean Radovanović je po festivalskoj tradiciji, postao je član žirija selekcije Up to 10,000 bucks za ovu godinu. Selekcija „Up to 10 000 bucks “ predstavlja jednu od najatraktivnijih selekcija festivala Cinema City koja svake godine otkriva nove talente i pruža im šansu za afirmisanje u filmskoj umetnosti. Filmovi za ovu selekciju prikupljaju se putem konkursa koji je trenutno u toku, a svi koji žele da prijave svoj film mogu to da urade na našem sajtu putem online formulara. Da bi ispunili uslove konkursa, potrebno je da filmovi nisu snimljeni pre 2012. godine, da njihov budžet ne bude veći od 10,000 dolara, dok ograničenja u trajanju, vrsti i žanru nema. Konkurs će biti otvoren do 19. aprila.
